Сексуалност

Људска сексуалност је изражавање сексуалних осећања.

На људску сексуалност могу утицати хормоналне промене током развоја фетуса током трудноће. Неки тврде да је начин испољавања у великој мери зависан од генетичких предиспозиција. Други кажу да се остварује током личних експеримената током раног живота, па се на тај начин остварују различита занимања. Трећи став је да оба чиниоца играју заједничку улогу.

Људска сексуалност се, такође, може разумети као део друштвеног живота људи, вођен имплицитним правилима понашања и статуса кво. Стога се тврди да сексуалност утиче на друштвене норме, a друштво заузврат утиче на начин на који се сексуалност може изразити. Откада постоје масовни медији, сексуалност је још више обликовала средине у којима живимо; сумира се (често у стереотипе), а онда више пута изражава у комерцијализованим облицима, као што су штампа, звук и видео.

Људска сексуалност се разликује од полног идентитета. Полни идентитет представља већи низ улога него сексуални идентитет. Социјална околина којој је човек изложен као дете најчешће може обликовати пол. Нпр. ауторитарна личност даје малом дечаку да се игра са камионом-играчком, а девојчици лутку. Људска психологија и обликовање пола тиме стварају одређене форме могућег или чак вероватног сексуалног изражавања, али не предвиђају да ће будуће сексуално понашање бити „складно полу”.

Људски сексуални избори се најчешће праве користећи савремене културне норме. На пример, неко може да одлучи да се уздржава (апстинира) од секса пре брака, зато што му тако налаже његова религија. Код неких култура је прихватљиво да мушкарац има више жена, док код других, бигамија или полигамија наилазе на негодовања.

Они који желе да изразе неортодоксну сексуалност формирају поткултуре у оквиру главне културе.